Proleter251

Verovatno već znate ovu priču, ali nije na odmet ponoviti je u kratkim crtama: Ivan Pavlov, stari ruski naučnik, bio je prilični drkadžija i voleo je da maltretira pse. Jedan njegov pas, nazvaćemo ga Žuća, bio je nešto pametniji od drugih i počeo je, sasvim slučajno, da povezuje zvukove koji prethode hranjenju sa samim hranjenjem. Žuća je, da maksimalno pojednostavimo, shvatio da kada čuje udarac đonova čizama koji se približavaju kavezima, to znači da stiže klopa. Povezujući ova dva stimulusa, Žuća je počeo da luči pljuvačku već pri samom zvuku čizama. Žućino balavljenje (uslovni refleks) i danas se smatra naučnom revolucijom, jer je to bio jedan od prvih slučajnih eksperimenata koji je pokazao kako funkcioniše osnovni princip učenja - učenje uslovljavanjem. Da naše kuče zvano Žuća nije bilo toliki štreber, verovatno bi se poštedeo mnogo daljih muka. No kako to uvek biva na istoku, ako pokažeš da si pametan i da povezuješ stvari, vrlo je verovatno da ćeš na neki način najebati, bilo kao izolovani element sa kojim druga deca neće da se igraju, bilo kao pojedinačna žrtva eksperimenata refleksologa Pavlova zarad opšteg dobra.

„Klasično uslovljavanje opisuje nam neke od načina na koje učimo povezivati događaje i potrebe. Nekim stavovima instinktivno težimo iako se nismo s njima rodili nego smo ih jednostavno naučili. Mi smo naučili značenje tih simbola jer su oni povezani s drugim događajima. Isto tako, niže životinje takođe  uče povezivati događaje što je dokazao ruski fiziolog Ivan Pavlov u istraživanju na laboratorijskim psima. Velika otkrića na tom području nastala su slučajno - Pavlov je hteo istražiti nasleđene reflekse koji se odnose na lučenje sline kad pas okusi hranu. To mu nije uspelo jer pas je slinio već kad bi video ili čuo čoveka koji mu je nosio jelo. U ovom slučaju podražaj iz okoline uticao je na pseću reakciju.“ (Wikipedia)

Tako je naš mali pas Žuća, pokazao jedan zanimljiv sistem uslovljavanja koji je potpuno primenljiv i na ljude. Ako zvuk zvona prethodi hranjenju, Žuća će se radovati zvuku zvona. Ako zvuk zvona prethodi elektrošoku, Žuća će se prestraviti zvukom zvona. Sličan je slučaj i sa ljudima: ako devojka našeg refleksologa Ivana Pavlova (nazovimo je Ljubica) čuje topot njegovih čizama, ona sluti da će je njen dragi izvesti na romantičnu večeru, a nakon toga i u krevet, te počinje da se raduje. Ako, pak, Ljubica čuje zvonjavu telefona, odmah će biti besna i neraspoložena jer pretpostavlja da je momak zove da otkaže sastanak, te da će njen dragi veče posvetiti eksperimentima sa psima umesto njoj. 

Na Ljubicinu, a i Žućinu veliku žalost, našem starom dripcu Ivanu Pavlovu nije bilo dovoljno otkriće uslovnog refleksa. Ivan je bio posebno radoznao da sazna kako će Žuća reagovati ako za iste podražaje dobija različite posledice. Stanje u kom Žuća ne zna koja draž će izazvati koju posledicu, dovodi do tzv. eksperimentalne neuroze.

„DISKRIMINACIJA DRAŽI omogućava učenje razlika među podražajima.  Npr.  ako  psu  nakon što mu pokažemo žuti krug dajemo hranu, a nakon plavog kruga ne dajemo hranu, uskoro će pas izlučivati slinu samo na žuti krug. Ako pas reaguje na žuti, a ne na plavi  krug to je dokaz da pas može razlikovati te dve boje. Uz fenomen diskriminacije podražaja veže se i pojam eksperimentalne neuroze. Pavlov je psu dao da nauči razliku između elipse i kruga tako da je pojavu kruga uvek sledila hrana, a nakon elipse hrana se nije nikada davala. Zatim se smanjivala razlika između kruga i elipse sve dok pas više nije mogao odrediti razliku. Prestao je jesti, cvilio je, tresao se... I kod ljudi postoje slični primeri, npr. ako otac jednom kažnjava, a drugi put nagrađuje dete za isto ponašanje.“

Ovaj primer može nas dovesti do sledećeg zaključka: najbrže izazivanje eksperimentalne neuroze vrši se kada se neprijatna i prijatna draž povežu tako da osoba nikada ne zna za koje ponašanje će dobiti kaznu a za koje nagradu (ili nagradu i kaznu dobija istovremeno). Ovakvim delovanjem Žuća postaje pas koji prestravljeno laje, pada u san, nekontrolisano urinira ili bespomoćno počinje da cvili i plače: naš pametni pas postaje uplašen, zbunjen, očajan, agresivan – rečju, neurotičan.

Reč neurotičan je većini nas poznata. Preko 60% stanovništva ex-Jugoslavije prolazi kroz neki oblik stresom uzrokovane neuroze – depresije, anksioznosti i somatizacije. Dakle, velik broj stanovnika naših južnoslovenskih država prošao je kroz slične uslove kao nesrećni pas Žuća – ne znajući posledice svojih postupaka, razvija određenu vrstu zbunjenosti i konflikta. Svakoga jutra, kada odete na posao na kom vas maltretiraju i ugrožavaju vaša osnovna ljudska prava – vi dobijate elektrošok. Kada na kraju meseca dobijete platu – plata je ekvivalent hrani koju je naš nesrećni  Žuća u eksperimentima dobijao kao nagradu. Epilog – vi razvijate eksperimentalnu neurozu. Postajući neurotični, vi postajete uplašeni, skloni samooptuživanju i osećanju krivice, sa niskim samopoštovanjem i samopouzdanjem. Epilog – vi postajete ili apatični (nezainteresovani) ili uplašeni. Kao takvi, vi ste idealan stanovnik naroda koji:

Naš psić Žuća zapravo nije imao mnogo izbora. Pavlov je vršio eksperimente na malom broju pasa od kojih je bio sposobniji, jači, i koje je mogao da kontroliše. Razdvajanje pasa je, možemo pretpostaviti, bilo ključno za opstanak eksperimenta: malo veći čopor bi, posle kratkog vremena elektrošokova i podjebavanja jednostavno pobesneo i udruženo rastrgao Pavlova, ostavljajući Ljubicu tužnom i samom. Sličan je slučaj i sada, sa razjedinjenjem ljudi. Stresom uzrokovane neuroze imaju uspeha samo u sledećem slučajevima:

-          nad ljudima kojima dominira neradoznalost i nekritičnost i koji ne znaju šta im se dešava i

-          nad ljudima koji su izolovani i sami.

Za razliku od Žuće i svih njemu sličnih Žuća, ljudi imaju mogućnost svesnog delovanja koje treba usmeriti na

U onom trenutku kada počinjemo da shvatamo i znamo, ideja vodilja počinje da nas spaja. Ujedinjenje je posledica shvatanja da se zapravo svi kuvamo u istom sosu:  da nismo izolovani ludaci koji su to postali zbog lošeg vaspitanja kako nas uče, već smo svi jednako neurotični usled spoljnih okolnosti koje su van svake pameti i reda. Jednom kada shvatimo da problem nije do nas, već da se svi nalazimo na kolektivnoj ivici izdržljivosti i da oni koji su krivi za to imaju ime, prezime i vrlo malo pameti (a još manje obzira), tada sledi – pobuna.